Muško društvo ili Animal Planet

Sjećam se srednje škole, imali smo u razredu dotičnog Edina, kojeg su haman pa svi maltretirali. Kad bi sad napisao da ja nisam, ispalo bi da serem; ali fakat nisam, nekad sam se možda izgalamio na njega, jer, jebi ga, mogao sam bez posljedica. Moja krivica u tome svemu je bila u tome što ga nisam zaštitio koliko sam mogao, već mi je bilo u interesu da budem dio “kul ekipe”. Na kraju se dijete ispisalo iz naše škole, čuo sam da je sreću našao u Drvnoj.

Pričam ja ovu priču jednoj haverici, koja me zbunjeno pogledala i rekla “pa što su ga toliko maltretirali” - “Da li ti uopšte znaš koliko je muško društvo brutalno?” na pitanje sam joj odgovorio pitanjem.

Fakat, dok pišem ovo sjećam se svih raja u kojima sam bio i sve što mogu reći je “ono je sve bio jebeni Animal Planet”.

Ovu sliku sam stavio klikova radi, naravno da muški nisu lavovi, više su k'o miševi koji se gađaju kamenjem

Osnovna škola:

Jebi ga, u osnovnoj školi šta ti je u mahali – to ti je. Bez puno mogućnosti (a boga mi i mozga) da biraš sebi raju, družiš se s onim ko te zapadne. Negdje do sedmog razreda je “hihihi-pihihi”, pjevamo pjesmice, ostavljamo čokolade i bombone po klupama kad nam je rođendan, poklanjamo učiteljici cvijeće za Osmi mart, pišemo simpatiji u spomenar... da bi u sedmom skontali za šta kita služi, i onda kreće belaj.

Negdje u sedmom razredu nastaju mali “gangovi”, svako čuva svoj haustor (oni sretniji park), bacaju se prvi fazoni tipa “kad se propušiš dođi da ga popušiš” i upućuje se prvo “šta gledaš?” pripadniku drugog ganga bubuljičara. U tim godinama kažnjavaju se prvi oblici slabosti, tipa nedruženja sa likom koji šuti, maltretiranja i ponižavanja lika koji se ne brani ili onog sa nekom fizičkom ili psihičkom manom. Ako izostanete jedno tri dana iz “klošaranja” po mahali, možete se naći u “informacionom zaostatku”, gdje su se već formirale interne zajebancije bez vas, tako da vam može trebati više vremena da “pofatate” šta je sve novo kul.

Tad se najbolje vidi ko dolazi iz kakve obitelji. Oni sa “happy family” obično imaju dovoljno samopouzdanja da mogu u “raju” sa većinom, dok oni iz sjebanih porodica ili ostaju povučeni, ili su vremeno razvili odbrambeni mehanizam pa steknu pretjerano samopouzdanje višegodišnjim prkošenjem starcima. Takvima obično nije teško opsovati starom, nastavniku ili bilo kojem starijem od sebe.

Ustvari, muškarci su više ovo

Prve tuče su nešto što svi pamtimo iz tog perioda. Djeca koju roditelji nisu odgajali u fazonu “ako te neko bude dirao, zovi mene” obično budu u prednosti, pa se tako pojavljuju i prvi “mangupi” koji obično postanu “vođe” svojih ekipica ispred haustora.

Srednja škola:

Eh, veći mi, jači udarci. U srednjoj školi smo svi zbog zajedničkih interesa, ambicija staraca i zbog štela koje imamo. Tu nas više ne veže mahala, već smo bačeni u istih 20-ak metara kvadratnih iz svih kutova grada, pa ko ispliva-ispliva.

U srednjoj školi kreću i prve vezice, pa se muški krenu ponašati više ko kerovi nego ljudska bića. Oni “glavni” zakuhaju sa glavnima iz drugih razreda, pa to nerijetko završi na sukobu cijelih mahala. Ja sam svojim očima vidio slučaj da su se dvojica kerova pomarisala oko toga ko će tješiti žensku koja je plakala radi trećeg lika. Elem, u srednjoj školi maltretiranja, provociranja i ponižavanja se nastavljaju, samo što batine više bole. U takvom okruženju ne d'o vam Allah da pokažete strah, slabost ili da vam na vidjelo izađe neki “feler”... bolje vam je ne izaći iz kuće taj dan. Jednom, dok smo išli u drugi razred, haver je imao belaj sa likom iz četvrtog. Pitao sam ga je l' ga strah, da bi dobio odgovor “ma nikad!”, a ustvari se sasr'o ko grlica.

Moj jaran nakon saznanja da ima belaj

Vidite, pravo je teško biti dio “glavne” ekipe ako niste u osnovnoj školi prošli “obuku”. Nije dovoljno govoriti “oca mi, Allaha mi” i ostala sranja šta se govore u toj dobi, treba imati i odgovarajući stav, koji opet zavisi od samopouzdanja koje ste stekli u kući i mahali. Ako vas neko maltretira, ne do vam bog da kažete nešto u fazonu “mislim da bi me trebao prestati maltretirati”, dobit ćete batine s posvetom. Ako se neko, iz nekog razloga, ne želi družiti s vama, zadnje što mu trebate reći je “a što se mi ne družimo, trebali bi se družiti”. A da ne govorim o slučajevima gdje su se likovi htjeli uklopiti tako što su glavnima plaćali sve – ti su na kraju završili i bez para i bez raje.

Da bi se uklopili, mnogi gledaju da se “uližu” glavnom u raji, pa mu se smiju na provale bile one smiješne ili ne, dok taj glavni koristi priliku da digne sebe ponižavajući druge, pa i te što mu se smiju.

Fakultet:

Na fakultet se ljudi upisuju da bi fakat nešto naučili i radi pičke, da se ne lažemo. Ove prve je lako poznati jer obično sjede u prvim klupama i izađu na kafu s ostalom rajom samo ako je profesor u kantini, pa da uzmu potpis. Na faksu više nema priče “haj' mi daj bona, haj' molim te, haj' Allaha ti”, već se ljudi karaju uveliko. Ja sam prvi upisao Političke nauke jer je tamo bilo najviše žena (jes' da mi to i nije donijelo neke koristi, ali važno je učestvovati, pa je l'?). Eh, u vrijeme “fucksanja” muški se trude nabrati što veći score, pa se koriste svim mogućim i nemogućim taktikama koje su naučili sami ili od nekoga, a jedna od tih taktika je “potapanje” jarana na izlasku, da bi se izdigli pred curom. Jednom sam napravio eksperiment tako što sam doveo jaranicu, koja, btw. “grmi”, i bukvalno je spustio k'o štapom za pecanje u baru punu krokodila s dignutim kitama. Da samo vidite kako je lako posvađati dva jarana, gdje sve krene zajebancijom pa do ličnih uvreda tipa “ti debilu, gledaš pornjavu sa bakama”.

Huga-buga, huga-buga, ja imati najviše prava na ženku jer mogu najviše dići na benču

Na fakultetu nema više straha od batina, jer niko nije tamo da bi se dokazivao u tom smislu (mada ima debila, ali oni otpadnu do treće godine). Na faksu, ako već niste jedan od “glavnih”, onda se bolje držite takvih, jer oni znaju gdje su derneci s najviše ženskih. Jest' da ćete čekati da on sebi probere šta hoće, ali svugdje “mu” je bolje nego u gaćama, pa je l' tako?

Posao:

Eh, posao se vraća na nivo srednje škole: tu smo zbog zajedničkih interesa, ambicija staraca i zbog štela koje imamo. Posao je možda i najbrutalnije okruženje u kojem se možete naći jer vam od njega zavisi egzistencija: nema više mame i tate, već okrutni svijet kapitalizma. Bačeni među hrpu vukova, koji su jedan drugom konkurencija, morate se boriti što protiv ogovaranja među “kolegama”, što protiv cinkanja šefu.

Posao je skup svih “skillova” koje jeste ili niste skupili u toku školovanja. Da se razumijemo, koliko vama nije drago što gledate neke ljude svaki dan i kiselo im se smješite, toliko nije ni njima. Ako je neko u srednjoj školi i imao tolerancije na vaše slabosti, na poslu ih neće biti... još ćete dobiti otkaz. Opet najebu onaj što šuti i radi i onaj što ne izlazi sa glavnom ekipom na “puš pauze”, jer kad bude trebalo nekoga njihovog zaposliti najebat ćete vi jer niste u njihovoj raji. Na poslu najbolje prolaze oni koji su “ispekli zanat” pa znaju kako se “ulizati” kome treba, kroz suptilne uvrede, grljenja i naslanjanje na njih (fakat to rade), ko u fazonu “ti si moj haver”.

Šemsa i Mejra imaju brainstorming

Vidite, posao se razlikuje od svih ostalih pobrojanih faza jer se tamo najviše ogovara! Ta je pojava karakteristična i za škole i fakultete, samo što tamo ne možete nekome nanijeti štetu ogovaranjem. Jednostavno je: ljudi pričaju o drugima jer nemaju o čemu drugo, jer su svi bačeni na posao sa interesom da zarade, a ne na osnovu muzike koju slušaju. Zamislite situaciju gdje sjede troje kolega s posla, awkward je tišina, niko ne zna o čemu bi pričao (jer niko od njih ne voli iste stvari) i onda neko izusti “jesi vidio onog debila iz druge smjene šta je uradio”.

Na poslu su svi stručnjaci, a onaj što dođe zadnji je po defaultu debil jer, logično, ne zna posao kao “veterani” koji su tu godinama. Nazivi kancelarija, mašina, alata, nadimaka... ako nešto od toga ne znate, jebi ga, debil ste. U tom periodu života formirana ste ličnost, što ne mora nužno biti pozitivno, jer ljudi u tim godinama se “zakače” radi gluposti i ne pričaju godinama, jer “ko je on, jebo mater svoju, da meni kaže da nisam dobro uradio, ja stručnjak...”.

Ali zašto?

Muška društva su brutalna jer nas je previše jebi ga. Pošto se sve vrti oko pičke i hrane, moramo se klati međusobno jer mislimo da nema dovoljno za sve. Da bi ulovili najbolju ženku nije dovoljno samo da je zadivimo, već je potrebno i eliminisati konkurenciju; isto tako da bi došli do najboljeg radnog mjesta, potrebno je potopiti one što se bore za njega. Ako niste dovoljno dobri za čopor, slabi ste ili kukavice, onda će vas muško društvo pojesti i ispljunuti.

Respect, esse

Ja sam na završetku faksa želio za diplomski odraditi temu “Respekt kao jedan od temelja međuljudskih odnosa”, ali et', asistentica nije bila oduševljena mojim konceptom rada, da je odnos ljudi prema nama proporcionalan poštovanju. Ako je neko igrao GTA San Andreas, sjetit će se da se za svaku misiju dobijaju pare i “respect”. Slično je i u muškom svijetu: respect znači karizmu, a karizma znači mnogo lakši prolaz kroz životne situacije od nekoga ko je nema, ko sjedi u kući i piše blog.

I onda me haverica pita što smo tako okrutni... pa gdje nećemo biti, dobro je iko normalan.